Кнез Милош Обреновић је рођен 1783. године, био је син Вишње Урошевић и њеног другог супруга Теодора Михаиловић у селу Горња Добриња код Пожеге. У младости се бавио трговином стоком. У Првом српском устанку, који је 1804. године подигао Карађорђе Петровић, Милош је био један од његових вођа и организатора. Због заслуга у устанку већ 1805. године добија војводски чин. Својом храброшћу истакао се приликом борби на Сави, Дрини и нарочито у бици на Равњу 1813. године. После пропасти Првог устанка Милош остаје у Србији, добија амнестију и постаје обер-кнез Рудничке нахије а доцније и Крагујевачке и Пожешке. Због турског насиља и безакоња које се појачавало после Првог српског устанка, у незадовољном народу створила се клима за поновно подизање устанка. За вођу устаника изабран је Милош Обреновић на скупу у Такову 23. априла 1815. године. Предводећи сународнике у успешним бојевима против Турака на Љубићу, Палежу, Пожаревцу, Крагујевцу, Карановцу и Дубљу, почетком августа 1815. приступио је преговорима, који ће трајати пуне две деценије. Као изузетно вешт стратег, дипломата и државник изборио се за добијање аутономног положаја Србије унутар Турског царства, са потпуно независном унутрашњом управом. Истовремено, издејствовао је немало територијално проширење своје тек зачете државе, као и стицање наследног кнежевског достојанства. Кнез Милош је владао крајње апсолутистички, због чега су против његове владавине избијале честе буне. Све јача опозиција потпомогнута Турском и Русијом, али и незадовољство народа његовим деспотизмом, приморали су га да средином 1839. абдицира у корист старијег сина Милана. Наредне две деценије интезивно је радио на свом повратку у Србију. Коначно, одлуком Светоандрејске скупштине децембра 1858. поново је изабран за кнеза, али ће на том положају остати непуне две године. Умро је у Топчидерском конаку 14/26. септембра 1860. Сахрањен је уз највише почасти у Саборној цркви у Београду.

Конак Кнеза Милоша