Наивни уметник Миодраг Павловић Драгомирац
Добрача

Добрача је сеоско насељено место града Крагујевца у Шумадијском округу. Удаљена је 22 километра од Крагујевца и 24 километра од Горњег Милановца. Насеље је основано 1707. године. Према попису из 2011. има 425 становника.

Миодраг Павловић Драгомирац (1938-2020) рођен је и проживео животу у Добрачи. Ликовни таленат показује у раној младости, али се сликарству посвећује тек одласком у пензију. 90-их година двадесетог века. Почев од 2011. године излаже у Добрачи, а затим у Крагујевцу, Јагодини, Београду. На првом Тријеналу уметности самоуких визионара, одржаном 2016. године добија велику награду за изложена дела. Слике Миодрага Павловића Драгомирца налазе се у многим приватним и јавним колекцијама у Србији и свету. Његова дела налазе се у сталној поставци Музеја наивне и маргиналне уметности у Јагодини. Слику завичаја Миодраг Павловић Драгомирац даје у субјективном сентименталном виђењу. Дух сеоског живота приказује у рустици амбијента природе родне Добраче, призивајући носталгична сећања. Посебно наклоњен портрету, уметник на аутентичан начин оживљава успомену на личност једног времена. Драгоимирчев ликовни израз представља јединствено сведочанство о постојању живе изворне уметности на овим просторима.

Сликарство Миодрага Павловића Драгомирца носи видљива обележја индивидуалног стила, а нека од њих су: специфична вертикална перспектива, наглашен колористички контраст, као и својеврсна равнотежа међу ликовним елементима. Зависно од предмера приказивања, уметник компонује мање или више слободно. У случају самосталног мотива тежи извесној симетрији форме, као и складу бојених површина, док вишефигуралну композицију даје у нешто разигранијем духу. Форму гради бојом, сводећи је на чисте интегралне тонове црвене, плаве, мрке и беле. Целокупној атмосфери слике, њеној рустичности, у највећој мери доприноси изворни, небрушени цртеж, као уметников допринос. Оно што Павловића издваја као сликара, чинећи његову мисију посебном јесте снажна сваралачка уобразиља која егзистира у сферама између објективне стварности, колективног и индивидуалног сећања. Бирајући сликарство за средство изразамедијум између прошлости и садашњости, фантазије и реалности, Драгомирац ствара идеалну слику света – својеврстан споменик који исписује на себи својствен начин, чувајући тренутак од заборава. Да је реч о аутентичном уметнику сведоче оригиналност и слобода рукописа. [Нина Љубомировић]