Кнез Милош Обреновић (1783-1860). рођен је у селу Горња Добриња код Пожеге. У Првом српском устанку подигнутом 1804, био је уз Карађорђа Перовића, један од вођа и организатора, због чега већ 1805. године добија војводски чин. После пропасти Првог устанка Милош остаје у Србији, добија амнестију и постаје обер-кнез Рудничке нахије а доцније и Крагујевачке и Пожешке. Због наставка турског насиља и безакоња долази до подизања Другог српског устанка за чијег је вођу, на скупу у Такову 23. априла 1815, изабран Милош Обреновић. Упоредо са војним успесима приступио је преговорима, који ће трајати пуне две деценије. Као изузетно вешт стратег, дипломата и државник изборио се за добијање аутономног положаја Србије унутар Турског царства, са потпуно независном унутрашњом управом, уз значајна територијална проширења тек зачете државе, као и стицање наследног кнежевског достојанства. Због његове апсолутистичке владавине избијале су честе буне, па је средином 1839. абдицира у корист старијег сина Милана. Године 1858. поново је изабран за кнеза. Умро је две године доцније, у Топчидерском конаку. Сахрањен је уз највише почасти у Саборној цркви у Београду.